srebreneplesčice

Préparation du document



„Сребрене плесачице“ и прича о уметности
„Поезија открива овај свет, а ствара други“О.Паз
Десанка Максимовић је песникиња љубави- према домовини, природи и првих љубавних патњи и чежњи.За њену поезију
битна је песничка слика.Она је попут мозаика најразличитијих боја иза које се крије лепота, неочекиваност и задивљеност
чаролијом речи.Све је у њеној поезији тако једноставно, спонтано и неочекивано. Док читамо почетак песме помишљамо на
зимске пејзаже , руске бајке и песму „Бреза“ од Сергеја Јесењина. Али, песникиња нам заправо прича своју причу о
умености.
„Пољна сребрена,бела.
Трепери кроз снег, трепери,
ред плесачица јела
на стопалима од леда.
Борова шума цела ,
шума ћути и гледа“.
У персонификованој и алегоријској слици јела и борова можемо их поистоветити са балеринама и њиховим плесом. Снажан
мотив светлости означен је глаголом „треперети“ и придевом „Сребрена“. У тој бљештавој светлости и лепоти, а борова
шума означена је глаголом „шутети“и „гледати“.Игра постаје све узбудљивија, а покрети све гипкији и тананији стварају
лепоту тренутка.Борови су омамљени светлошћу и лепотом нежних покрета на свиленкастом леду. Уметник негде из
скривених дубина своје душе ствара уметничко дело и обликује га по свом надахнућу. Ставрајући своје дело он се бори
против пролазности и суровости живота. Читалац, слушалац, гледалац су задивљени само „тренутком“ необичности,
оргиналности и непоновљивости уметничког дела. Тај тренутак постаје вечна лепота која се памти и остаје будућим
генерацијама. Борови су задивљени, зачуђени и заслепљени игром . И ништа, осим лепоте уметност тако снажно не пружа
човеку који је воли и поштује.Јеле су симболи живота ,бесмртности, честитости , а поиствећују се са Богом сунца и
Аполоном. Сам почетак ове песме можемо поредити са причом бајком, басном, „Аска и вук“ Иве Андрића и са Асконом
„игром за живот“. Борови као ћутљиви посмтрачи у поезији су симболи дуговечности и непоколебљивости, а могу се
поистоветити и са вуком из приче.
„На челу сребрена круна
трепрери кроз снег, трепери.
Наручја велова пуна,
бисер бљешти на недрима.
Лепршају зелени скутови
сребром везени у бедрима.“
Песникиња другом строфом као да нас враћа у лепоту наше народне свадбене лирике. Подсећа на непознате уметнике и
ствараоце који су стварали поезију и на уметнике народних ношњи који су везом и шарама старали дела. Такође ове песме
говоре о животу наших предака и њихових народних кола.Трећа стофа опет нас враћа у лепоту лепршавих покрета. На
радост која се шири указују глаголи „смејати се“, а на лепоту игре глагол „њихати се“. И све се то збива само у једном
тренутку радости. Песникињин свет стапа се са лепотом природе и као вечни израз песниковог јединства са уметношћу и
стварањем. Нешто што се збива у тишини, „далеко у души“ , у усмаљености, у болу и патњи уметника . Уметник се жртвује ,
предаје, живи и дарује нам лепоту. Последња строфа одзавња звуковима тишине, меланхолије, елегије. Звуци тишине и
усамљености су у контрасту са бљештавим звуковима на почетку песме. У поезији Десанке Максимовић су увек присутне
птице. Слободан Ракитић је приметио да птице у њеним песмама симболизују поезију , песнички говор , песничку идеју. „У
вечер беле скуте
свију као птице крила
и тихо ућуте“
Т.С. Елиот је говорио да поезија може да комуницира пре него што се подразумева. Радомир Константиновић у својим
есејима „Биће и језик“ записао је о Деснкиној поезији:“ Има у њеној поезији изворног надахнућа које ће с времена на време
да заблиста светлошћу пригушеном , али јединственом , али има и много мастила просутог руком „књижевника“ по сваку
цену , и као оседнутог да буде непретано присутан , тако да ће она остати плен најпротивречних тврдњи“ . Тако у
последњим стиховима осећамо присуство уметника. Уметника занетим над својим уметничким делом . Сви остали постају
попут борова „неми посматрачи „ и стражари. Он остаје скривен и слободан, а истовремено схвата да његово дело не
припада само њему , већ и читавом човечанству. Све постаје „божанско“ и неухватљиво. Љубав без које не може да живи и
која представља његов живот. Тако да последње опојне стихове можемо опет повезати са првом строфом. Уметност је вечно
жива и траје упркос свему.
„Уметност и воља за отпором побеђују свако зло, па и саму смрт“, говорио је Иво Андрић.
Татјана Крповић
Литратура:
1.НАТАША СТАНКОВИЋ-ШОШО,ЧИТАНКА „МАШТАРИЈА РЕЧИ“ ЗА 6. РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, „КЛЕТТ“, БЕОГРАД.2008.
СТР.180 И 187..
2.СЛОБОДАН Ж. МАРКОВИЋ, „ПОЕЗИЈА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ“(ПОРТРЕТ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА), ЗУНС. БЕОГРАД , СТР.
46, 153.
3. ФОРУМ „КРСТАРИЦА“
4.МИЛКА АНДРИЋ, НАСТАВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У 6. РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ“(ПРИРУЧНИК ЗА НАСТАВНИКЕ), ЗУНС,
БЕОГРАД, 2008.